Radni dan ju je samleo kao mašina za mlevenje mesa. Gubila se u gomili papira na stolu, davila u moru mejlova koji pristižu i odolevala onoj jednoj malenoj, a opasnoj misli: kad će taj petak?

Ranije, možda pre samo pet, šest godina, ježila bi se kad neko u kancelariji glasno zajauče: kad će taj petak? Za nju je to bio znak da im je teško da rade, da im posao ne prija i da žive samo vikendom. Od petka popodne kad izađu iz kanca do nedelje uveče i jednako bolno intoniranog: jaoj, sutra je ponedeljak.

Nije mogla da zamisli da neko tako zamišlja uspešan život.

Zar može život da se stavi na čekanje?

Ne zna ni sama kad je zalutala na tu stazu gde je odjednom mlada žena u tridesetim koja četiri meseca nije otišla kod frizera. Nikad nije bila neko ko se stalno “licka” ili preterano kupuje stvari, ali je umela da brine o sebi.

U njenom neseseru je bila probrana i kvalitetna šminka, dobra krema, karmin, maskara i puder. Ormar je bio uredan – košulje bele, opeglane, suknje A kroja, nikad preterano uske, klasični pamučni grudnjaci kao važan detalj bez kog nije mogla da započne dan, pantalone koje ističu struk. Volela je da izgleda lepo. Retko šta je kupovala, ali joj je bilo stalo da to bude kvalitetno.

Drugarice su umele da je zadirkuju: kad već kupuješ kvalitetan donji veš, a ti nađi nekog dečka. Prolazi ti život.

Nije shvatala šalu, jer sve što je radila, radila je da ugodi sebi, da se sebi dopadne, a ne “da nađe nekog dečka”. Život je prolazio i ona nije htela ni mogla da ga stavi na čekanje. Ponedeljak, petak ili subota – smejala se i radovala svakom danu. Koliko god zvučalo kao kliše, to radovanje joj je omogućilo da s lakoćom radi, a “uredne” i vesele misli o životu koji je čudo svakog dana nisu dopuštale da joj sto bude neuredan ili da u poslu zaostaje.

Rad od kuće ju je polako izvukao iz rutine, ne doterivanja, već razmišljanja o tome da sebi ugodi. Sastanci sa kolegama su bili online – četvrtkom popodne i to je bio jedini deo nedelje kad bi malo bolje začešljala kosu ili obukla bluzu umesto trenerke.

Ali i sa druge strane ekrana ljudi su bili ležerno obučeni i ona se setila da su to oni isti Milovan, Sanja, Jovana i Dejan što uzdišu sredom: Kad će taj petak?!

Nije važno da li je sreda ili petak

Duga izolacija pretvorila je njen stan u čauru. Mislila je: niko joj ne dolazi, nikud ne izlazi, radi i svejedno je da li je sreda ili petak. Samo umesto da živi svakog dana, zaglavila se u začaranom krugu “svejednosti”, a da nije ni primetila.

Kad su se vratili na “normalan rad” u kancelariji, sve se činilo istim, ali nije bilo “normalno”. I dalje je bila dobra u svom poslu, ali niko nije primetio promenu u njoj, jer je postala njima bliska. Kosu bi vezala u rep, maskaru nije više stavljala, iz farmerica nije izlazila. Sedela je za računarom u gomili obaveza, papira i radnih zadataka i odolevala tome da naglas izgovori: kad će taj petak?

Petak, po “default”-u nije dolazio.

– A šta vi to radite vikendom, pa stalno uzdišete kad će petak? – pitala je Dejana i Sanju jednog jutra.

Posle pola minuta kakofonog odgovora da odmaraju, leže, gledaju TV “na miru”, isprate decu kod babe i dede, “izbleje” na društvenim mrežama i ceo dan ne rade, zapravo, ništa – zalepila se za stolicu. Nije mogla da odlepi leđa od naslona zatečena tim životom koji se živi “samo kad je petak”.

U kom redu živiš život?

Umesto da čeka tramvaj, pešačila je na putu do stana. Bila je sreda i ona se setila kako je ranije sredom išla da volontira u jednom centru za mlade, a četvrtkom išla na časove plesa i učila tango. Njen “život radnim danima” bio je “više život” od životarenja vikendom u kom su uživale njene kolege.

Zabolela je kad je shvatila:

Bio je.

Setila se kako je još na studijama sa cimerkom našla na Fejsbuku crno belu fotografiju – žene na ringišpilu. Ili je to bio neki zabavni park? U prvom redu sedele su i smejale se dve sredovečne žene – nisu imale običan osmeh, njihov smeh se čuo sa fotografije. Zabavljao ih je pogled, vožnja, od vetra podignute suknje.

Za nju je to postala definicija života.

U drugom redu sedele su isto dve nasmejane žene, ali se videlo da se ne zabavljaju kao ove prve. Njihov osmeh je već nekako bio okrnjen “ozbiljnim” životom.

U trećem redu – kao da su kilometrima daleko i na nekom roditeljskom sastanku, a ne u zabavnom parku – sedele su dve skoro pa namrštene žene.

– Vidi ovaj osmeh Mona Lize, majke ti. – rekla je cimerki – Izgledaju kao moja majka kad joj je razredna u sedmom osnovne rekla kako sam najbolja učenica ne u odeljenju, nego u celom razredu. Ponosna, ali “iznad toga” da to i pokaže. Samo da nikad ne budem ovakva!

U opisu fotografije stajalo je kratko: “Možeš da izabereš da živiš život u prvom, drugom ili trećem redu. Izaberi mudro.”

Ni sama nije znala kako je zaboravila i ko ju je u zabavnom parku premestio u treći red. Pogled je bio loš, zabava je bila “kad će taj petak?”, a sve ono važno i smešno bilo je predaleko od nje.

Trgla se od pomisli da se vozi tako do kraja života. Od petka do petka. Umesto natrag u stan, da celo veče prostire veš i menja kanale otišla je kod frizera. Cimerki je poslala fotografiju nasmejanih žena i dopisala: čekam te u našem omiljenom pabu za sat vremena da se smejemo.

Život nije više mogao da čeka na njen smeh.