– Kad putuješ? – zasvetlela su slova na ekranu.

Nasmešila sam se. Mama je konačno savladala kucanje poruka na pametnom telefonu.

– Za dva dana. Doći ću da vas vidim večeras.

– Dođi, imam da častim!

Osećala sam kao da idem direktno u zamku. Znala sam da mojim roditeljima nije jasno kako to mislim da propustim Badnje veče i božićni ručak i zašto ne mogu da odložim putovanje. A ja sam samo htela da preskočim još jedno porodično okupljanje gde se svi pravimo da smo srećni.

Kad sam okrenula ključ i ušla u stan, znala sam da je nešto drugačije. Njih dvoje, večiti glumački par na sceni mog detinjstva obletali su oko mašine za sušenje veša pokušavajući da rastumače uputstvo na engleskom – sa blentavim osmehom gimnazijalaca.

Nisam mogla da prepoznam svoje roditelje.

– Ana! Stigla si! Dođi, prevedi nam ovo, molim te! – rekla je Brana uzbuđeno, a Miji kao da je laknulo što se neće „do kraja“ razjasniti da on nešto ne ume.

– Kupio sam mami mašinu za sušenje veša. – rekao je jednostavno.

– U redu. Ovo su karakteristike Elektrolux mašine za sušenje – energetska efikasnost A++, kondenzaciona efikasnost B, touch LCD displej, to znači da dodirom možeš da biraš program, kao kad na mobilnom pišeš poruku, znaš? Ima inverter motor, opciju odloženi start, mekani bubanj…

Čitala sam, prevodila i preselila se u neko davno prošlo vreme.

Iz porodičnog albuma

Majka je volela tabloidne vesti još u ono vreme kad tabloidi nisu nosili to ime. Posebno su je zanimale filmske zvezde, engleska kraljevska porodica i sve što je bilo epski romantično. Topila se pred televizorom i uzdisala, misleći da niko ne gleda, dok je peglala nama odeću za školu, ocu odelo i sebi uniformu za posao.

Radila je kao medicinska sestra u administraciji, satima buljeći u papire, registre, zapisujući dijagnoze, datume i brojke u kartone pacijenata, gutajući prašinu. Kafu je obožavala, a duvana se klonila, jer nije „damski“. Nije mogao biti nakaradniji taj spoj – moj otac i moja majka.

Njega su već svi znali kao sitnog, ali bitnog (kako je voleo da kaže) u gradskoj administraciji. Nikad nisam znala šta je tačno njegov posao, samo to da radi u opštini. U ono vreme, kad je moje detinjstvo opasano sankcijama, inflacijom i ratnim izveštajima na Dnevniku – tata je bio mnogo važan u našoj varoši. Važan, ali rekla bih nikada i cenjen.

Drugačije ne mogu da objasnim to što su se on i Branka, moja sentimentalna majka, svakodnevno „globili“. Nije to bilo porodično nasilje kao što se o tome sad govori sve glasnije. Više kao porodično žrtvovanje – gde svako dobrovoljno sebe žrtvuje i na silu živi nazovi srećan život.

Poklon za 8. mart i rođendan

Moja majka je imala tu nesreću (ili kako je otac često govorio tobož u šali – sreću) da bude rođena baš na 8. mart. Tako je uvek (ne)pravedno dobijala jedan poklon koji „važi“ za oba praznika.

– E, pa Brano – rekao bi pošto izađe iz kupatila, gde je ravno 3 minuta prao ruke – Šta da ti čestitam prvo?

Sa svih sećanja podigla bi se zavesa tom jednom jedinom rečenicom. Ona bi se smejuljila, kao glumica koja zna tekst, odlično poznaje scenu i igra po trideset osmi put na pozornici nekog palanačkog pozorišta ili seoskog Doma kulture. Tog dana nije skidala komplet koji je nosila na posao. Umesto kućne haljine, navlačila je kecelju sa nekim smešnim natpisom i tako postavljala sto i pripremala rođendanski ručak.

Trebalo je da prođu godine da shvatim koliko je sve na toj scenografiji mog detinjstva bilo iščašeno. Ona se smeškala dok je nazdravljala sa pola čaše nekog voćnog likera, on se samozadovoljno češkao po stomaku i čekao „kad moja Brana spremi ne postoji lepše nešto“ – sarme. Bili su primer iz udžbenika za stabilan partnerski odnos.

Jedan nesrećno izabrani karanfil ružičaste boje oklembesio bi glavu u vazi pored televizora. Poklon bi uvek bio varijacija na domaćinsku temu – tiganj, šerpa, daska za peglanje.

– Hvala ti, Mijo, baš sam to želela! – rekla bi ushićeno dok je on već tražio neki sportski prenos na TV-u.

Kako je umela da se pretvara!

Pravi poklon

Najlepša i najmirisnija terasa u zgradi i celoj ulici bila mamina i tatina, a nekad i moja terasa (ne lupaj, to će uvek biti tvoja terasa, mogla sam da čujem majčin glas u glavi). Tu je moja Brana oduvek čuvala neke biljčice, visoke krotone, fikuse i druga zelena čuda neobičnih naziva. Na jednom zidu je okačila viseći vrt začinskog bilja. Stočić sa četiri stolice, stalak za novine (sa svim onim važnim vestima o filmskim zvezdama), to je bilo Branino carstvo.

A tu je bila i Branina najveća neprijateljica i rušiteljka mira – žica za veš.

– Kad samo ne bih morala da se provlačim pored ovog silnog veša!

Čak i kad su zastaklili terasu da bi joj cveće preživelo zimu, a u stanu bilo toplije, raširen veš, pa čak i predivan miris koji se iz njega širio ju je nervirao. Veš za pranje, veš za sušenje, veš za peglanje – to je užasavalo moju majku.

Bila je to ona pukotina u našem naoko savršenom porodičnom životu kroz koju je dopiralo svetlo i pokazivalo da nešto nije u redu. Mijina nezainteresovanost, Branina požrtvovanost, trivijalne vesti o ljubavnom životu princeze Dajane i najnovijem filmu Patrika Svejzija. Sve se slilo u to jedno – moji su roditelji nisu živeli. Životarili su.

Jednom kad sam to shvatila nisam više mogla da ih posmatram drugačije. Govorili su, jeli, smejali se, ćutali – a za mene je sve to bila farsa. Ali dok sam čitala engleski u sebi, a njima naglas srpski: kapacitet 8 kilograma, specijalni programi sušenja Bedlinen XL, Cotton Eco, Cottons, Delicates, Denim – ispod oka i iznad srca, uhvatila sam Braninu ruku na Mijinom ramenu. Pa onda, celih pet sekundi kasnije i Mijinu izboranu šaku na Braninoj.

Umesto uobičajenog „Hvala ti, Mijo, baš sam to želela!“ na njenom licu svetleo je osmeh i sreća.

Čudno, po prvi put sam imala osećaj da je dobila pravi poklon. Da su oboje stvarno živi.

– Tehnologija sušenja – toplotna pumpa, smer otvaranja vrata – levo…

Smer života – pravo.