Onaj ko prolazi šumom, a kome šumarstvo nije struka, obično ne zna šta sve oštećuje šumu, a posebno kakvi su načini i mogućnosti za njenu zaštitu. Često čovek svojim nemarom i sam može načiniti štetu, smatra se da je čovek najveći neprijatelj šume i to ne samo zbog nekontrolisane seče ogrevnog drveta.

Na šumu nepovoljno utiču činioci nežive, žive prirode i čovek. Nepovoljni činioci nežive prirode su: žega, mraz, kiša, sneg, inje, led, grad, vetar, gromovi i šumski požari. Mogućnosti zaštite protiv tih činilaca nisu velike, na neke od njih je i nemoguće uticati. One se uglavnom sastoje u preventivi, koja je sadržana u izboru vrsta drveća kojima će se dati prednost u nekoj mešovitoj šumi. Na primer, odustaće se od gajenja pojedinih vrsta četinara tamo gde padaju velike količine mokrog snega, što izaziva izvaljivanje drveća.

U zaštiti od vetra i sunca, koje izaziva upalu kore veliku ulogu imaju rubna stabla. Ona sa spoljašnje strane imaju razvijenu krošnju koja štiti stabla unutar šume, ne samo od vetra i sunca nego i od ulaska stoke. Sem toga, rubna stabla su stalni predmet kontrole stručnjaka zaštite šuma da bi se saznalo koja štetočina (ili bolest) je napala ili će ugroziti čitavu šumu.

Šumski požari

Glavni nepovoljni činilac nežive prirode je požar, protiv koga su mere borbe veoma teške. U oko 90% slučajeva požara krivac je čovek, najčešće nepažnjom a u najvše do 10% uzrok je grom. Nepažnja je često mala, a štete su ogromne. Od samo jednog opuška cigarete, bačenog kroz prozor automobila mogu izgoreti stotine hektara šuma. Šumske požare je stravično teško kontrolisati.

U današnje vreme kada su šume možda najugroženije i višestruko značajnije, glavni način borbe protiv požara je neumorno skretanje pažnje javnosti na ovaj problem. Ovakve i slične parole mogu zaista pomoći: „Od jedne smreke može se dobiti milion šibica, a jedne šibica može uništiti milion smreka“. Pošumljavanje je veoma skupo, a treba da prođu mnoge godine kako bi se dobila onakva šuma kakva je izgorela.

Štetne ptice i divljač

Nepovoljni činioci žive prirode mogu se podeliti na one biljne i životinjske prirode. Biljne su: bolesti, parazitske cvetnice i korovi (ovi poslednji nemaju značaja u prirodnoj šumi). Glavni način borbe protiv prvih dvaju su sanitarne seče i izbor vrsta koje ne podležu nekoj opasnoj bolesti. Na primer zbog holandske bolesti bresta odustalo se od gajenja te vrste u nizinskim mešovitim šumama.

Negativni činioci žive prirode su uglavnom ptice i sisari, te najopasniji – štetni insekti. Štetne ptice i sisari, nanose najviše štete kada se prenamnože. To se odnosi i na divljač pa su glavne mere sadržane u kontroli i održavanju brojnog stanja na određenom nivou.

Druge mere zaštite od divljači, pored prihranjivanja, su ograđivanje mladih stabala ili stavljanje limenih ili žičanih kapica na vršne izbojke, premazivanje ili prskanje mladog drveća sredstvima koja će svojim mirisom odbijati divljač. Štetne ptice na primer, jedu plodove kojima se šuma obnavlja odgrizaju pupove, uništavaju legla korisnih ptica. Srndaći, kao primer divljači, gule koru, odgrizaju vršne pupove mladog drveća, uništavaju ili oštećuju stabalca, čisteći rogove u proleće. Među sisare spada i stoka koja čini štete pašom, brstom i sabijanjem šumskog tla.

lnsekata u šumi ima mnogo i to veliki broj vrsta. Mogu se podeliti na korisne, indiferentne i štetne. Među štetnima ima oko stotinak vrsta koje nanose ozbiljnije štete šumarstvu. Od štetnih retki su oni kod kojih jedan primerak može napraviti znatne štete. Medu takve spadaju strizibube, čije larve buše hodnike u drvetu.

Insekti napadaju zdrava stabla

Glavne štete prave oni insekti koji imaju običaj da se prenamnože. Mogu se podeliti na primarne i sekundarne. Prvi napadaju zdrava a drugi fiziološki slaba stabla (usled posledica požara, vetroloma i sl.). Protiv ovih drugih mere zaštite su uklanjanje fiziološki slabih stabala i održavanje šumskog reda, tj. uklanjanje svega onoga što može poslužiti štetočinama za razmnožavanje i dalje širenje.

Među sekundarne spadaju mnoge vrste potkornjaka, čija se štetnost najviše ogleda u bušenju hodnika u drvetu ili pod korom, čime oštećuju drvo i stvaraju mogućnost za razvoj nekih bolesti.

Daleko su opasniji oni insekti koji napadaju zdrava stabla, a među njima su glavni defolijatori tj. oni koji uništavaju list: gubar, kukavičja suza, žutotrba, hrastov savijač, borovi savijači, borove zolje, borov četnjak itd. Protiv primarnih ne postoje mogućnosti preventive. Mere zaštite su mehaničke (na primer, uništavanje legala gubara), hemijske – insekticidima, što ponekad zahteva upotrebu aviona i helikoptera, i biološke – uključivanje u borbu bolesti i prirodnih neprijatelja štetnih insekata.

Na kraju, od činilaca ostaje još čovek, čije negativno delovanje može biti iz nestručnosti i neodgovornosti stručnih lica koji se mogu ispraviti tek nakon mnogo godina, dok su štete od nestručnih lica: bespravne seče i krađe drveta, ispaša, uzurpacije šumskog zemljišta, seča novogodišnjih jelki i drugo.

Šumu obilaze i čuvaju šumari ili lugari, a oni su oči u šumarstvu. Oni prate dešavanja u šumi i o njima obaveštavaju stručnjake, ali i sami preduzimaju određene mere.

Čitajući tekst sigurno ste primetili koliko neprijatelja imaju šume koje su kao što vrlo dobro znate pluća ove planete. Na nama je odgovornost da zaštitamo ovaj vitalni organ.